Opis
Pre svega su ratovi bili razlog zbog čega sam hteo u Srbiju, u zemlju takozvanih „agresora”. Osim toga, nešto me je teralo da vidim tu zemlju koja mi je od svih jugoslovenskih republika bila najmanje poznata, a, pritom, možda upravo zbog vesti i mišljenja o njoj, i najprivlačnija, a s obzirom na čudne priče što su se o njoj širile i, kako bi se reklo, najinteresantnija. Gotovo sve slike i izveštaji tokom poslednje četiri godine stizali su, kao što se zna, s jedne strane frontova ili granica, a ako bi tu i tamo dopirali s druge strane, izgledali su mi, vremenom sve više i više kao puki odrazi uobičajenih naslova – a ni u kom slučaju kao kakvo svedočanstvo. Nešto me je vuklo da zavirim iza ogledala, teralo me da otputujem u tu, svakim člankom, svakim komentarom, svakom analizom nepoznatiju i istraživanja ili čak samo gledanja sve dostojniju zemlju Srbiju. I ako neko sada kaže: „Aha, prosrpski!” ili „Aha, jugofil!” – taj bolje da dalje ne čita.
Tokom ovog putovanja nisam Srbiju video kao zemlju paranoičara – naprotiv video sam je kao ogromnu sobu jednog siročeta, da, jednog sirotog napuštenog deteta, nešto što tokom svih onih godina nikada nisam sreo u Sloveniji Balkana”? i što, kada je reč o Hrvatskoj, nikako nisam mogao da zamislim, iako je velika jugoslovenska ideja potekla upravo odatle? Ali ko zna? Šta zna jedan stranac? I gurnuh ruke u ledenu vodu Drine i pomislih,a mislim to i sada, da li je u pitanju neka moja bolest što ne mogu da budem tako mračno vidovit kao Ivo Andrić u svom trajno poučnom epu o Drini, nesposoban za njegovu tačnu sliku o ratnoj katastrofi koja prirodnom nužnoću izbija u svakom veku među bosanskim narodima.
I mišljah, posmatrajući Drinu, a mislim to i sada, ovde za pisaćim stolom: nije li moja generacija suočena sa ratovima u Jugoslaviji propustila da odraste… Ono što sam ovde zapisao bilo je namenjeno ne samo nemačkom čitaocu, već i onom u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji.
