Опис
Пре свега су ратови били разлог због чега сам хтео у Србију, у земљу такозваних „агресора”. Осим тога, нешто ме je терало да видим ту земљу која ми je од свих југословенских република била најмање позната, a, притом, можда управо због вести и мишљења о њој, и најпривлачнија, a с обзиром на чудне приче што су се о њој шириле и, како би се рекло, најинтересантнија. Готово све слике и извештаји током последње четири године стизали су, као што се зна, с једне стране фронтова или граница, a ако би ту и тамо допирали с друге стране, изгледали су ми, временом све више и више као пуки одрази уобичајених наслова – a ни у ком случају као какво сведочанство. Нешто ме je вукло да завирим иза огледала, терало ме да отпутујем у ту, сваким чланком, сваким коментаром, сваком анализом непознатију и истраживања или чак само гледања све достојнију земљу Србију. И ако неко сада каже: „Аха, просрпски!” или „Аха, југофил!” – тај боље да даље не чита.
Током овог путовања нисам Србију видео као земљу параноичара – напротив видео сам je као огромну собу једног сирочета, да, једног сиротог напуштеног детета, нешто што током свих оних година никада нисам срео у Словенији Балкана”? и што, када je реч о Хрватској, никако нисам могао да замислим, иако je велика југословенска идеја потекла управо одатле? Али ко зна? Шта зна један странац? И гурнух руке у ледену воду Дрине и помислих,a мислим то и сада, да ли je у питању нека моја болест што не могу да будем тако мрачно видовит као Иво Андрић у свом трајно поучном епу о Дрини, неспособан за његову тачну слику о ратној катастрофи која природном нужноћу избија у сваком веку међу босанским народима.
И мишљах, посматрајући Дрину, a мислим то и сада, овде за писаћим столом: није ли моја генерација суочена са ратовима у Југославији пропустила да одрасте… Оно што сам овде записао било je намењено не само немачком читаоцу, већ и оном у Словенији, Хрватској, Србији.
