Opis
Doplovio je svojom najvećom jahtom do solunske luke, a odatle stigao u Srbiju. Naslušao se o stradanju Srba, o neverovatnoj hrabrosti i upornosti, o seljacima koji postaju vojnici i trpe nemaštinu, bolest i glad, ćutke i stoički. Engleski bogataš, kralj čaja, išao je po selima, svuda gde su bile smeštene bolnice i misije, ulazio je u kuće po Srbiji, jeo najprostiju hranu koju su jeli vojnici, spavao na slamarici, odbijao je da bude privilegovan u bilo čemu. Posebno je voleo da ga pozovu na neko slavlje ili seoski vašar, da vidi običaje naroda gde je došao. Proveo je mesece po Šumadiji i krenuo za London onda kada je Srbija krenula u izbeglištvo.
Duboko potresen očajnim stanjem na terenu, napisao je apel u britanskom Dejli telegrafu, „Strašna istina o Srbiji”, i molio da se što hitnije reaguje, da se spase „veličanstvena, mala Srbija”, a on sam pomagao je nesebično gde je bilo najpotrebnije.
Ser Tomas Lipton
Nikada se nije pokajala što je posvetila život srpskom narodu, pre svega srpskoj deci. Kada su je pitali – zašto baš Srbija, odgovorila je: „Često su me pitali zašto sam otišla baš tamo da radim i zašto nisam ostala da radim za svoj narod. Sve što mogu da kažem jeste da je i naš narod puno prepatio u ratu. I oni su gubili očeve, sinove i muževe. Ali oni nikada nisu doživeli da njihova domovina bude pregažena, pa nisu imali pojma u kakvoj se bedi živelo u Srbiji. Tamo sam provela oko 25 godina, iako sam otišla samo na šest meseci. Ali se zbog toga nikada nisam pokajala. Bila je to divna zemlja za rad. Srbi su bili najsimpatičniji, najgostoljubiviji i najljubazniji narod kojeg sam ikada upoznala u Evropi” .
Ketrin Makfejl
